Увођење

Без тога нас нема

„Јуче сам био паметан и хтео да мењам свет. Данас сам мудар и настојим да мењам себе.”
Овај исказ, дубок и далекосежан, једни приписују Румију, други Хесеу. Свеједно, из њега се може научити много о опстајању, нарочито у тешком времену (а које па није тешко). И о поштењу према себи, о уздржавању да се суди свему и свакоме, да се свака правда узима у своје руке. Разуме се, то не значи да се одустане од називања ствари правим именом и од разликовања духова. Посрнути се може, али се мора устати.
Правећи овај број Националне ревије „Србија”, ишли смо у походе храсту у селу Дивљана, код Беле Паланке, кажу „најстаријем живом бићу на Балкану”. Били смо са археолозима на траси новог пута Рума–Лозница, са словенским песницима у Београду, са монасима на Светој гори. Подсетили смо на чувеног старог професора Рашка Димитријевића и на сликарку Ксенију Дивјак. Разговарали са писцима Драгом Кекановићем и Тајаном Потерјахин, као и са кошаркашем Алексејем Покушевским. (...)
Није узалуд. Вреди чинити што је до нас. Без тога нас нема.